Danas me je učiteljica mog najmlađeg sina telefonom hitno pozvala da odmah dođem u školu i odvedem ga kući, jer je, kako je rekla, bio “sav usran”. Glas joj je bio prilično uzrujan, pa sam odmah znao da stvar nije nimalo bezazlena.
Nekako sam uspio da ubijedim šefa da me pusti s posla
(pošto žena nije mogla da izađe jer je bila dežurna) i odmah sam krenuo prema školi. U glavi su mi se vrtjele svakakve misli – šta se desilo, kako se to dogodilo, pa nije valjda bolestan… Međutim, kada sam stigao, odmah mi je sve bilo jasno.
Mali je stajao u holu škole, sav jadan, spuštene glave, a miris koji se širio bio je više nego jasan dokaz učiteljičine tvrdnje. Učiteljica, vidno iznervirana i sa sve manje strpljenja, gledala me je kao da sam ja kriv za sve. “Molim vas, odvedite ga kući i okupajte. Odmah”, rekla je s ozbiljnim izrazom lica.
Prišao sam sinu, zagrlio ga i pitao šta se dogodilo. Uz malo ustezanja i sramežljivog pogleda, priznao mi je:
“Tata, mi smo se takmičili u tome ko će jače i duže da prdne. I ja sam se napregao iz sve snage da pobijedim… i… eto…”
Moram priznati da sam se u tom trenutku jedva suzdržao da ne prasnem u smijeh. Gledam ga tako, malog takmičara, i ne znam da li da budem ljut ili ponosan na njegov borbeni duh. Pokušavam da ostanem ozbiljan i kažem:
“Sine, znači, dao si sve od sebe, ha?”
A on ponosno klimnu glavom i reče:
“Jesam, tata! Stvarno sam se trudio!”
U autu smo već obojica pucali od smijeha, i dok sam vozio kući, samo sam pomislio – nadam se da je bar pobijedio. Ako ništa drugo, može da se pohvali da je zbog tog “podviga” tata morao da bježi s posla. Tatin mali pobjednik, uvijek ide do kraja – čak i kad su prdeži u pitanju!
