On ima 30 godina, ja 21. Student sam, a moji su u dugovima. On to zna. Povremeno radim neke posliće kad mi obaveze to dozvoljavaju, ali mnogo toga moram sebi da uskratim.
On ima stabilan posao, solidnu platu (magistar inženjer je) i naslijedio je kuću. Kad god nešto plaćamo, troškove delimo pola-pola. Nedavno smo otišli na more na par dana.
Poslednjeg dana sam mu priznala da mi je ponestalo novca za restorane, jer sam htjela da sačuvam nešto za druge potrebe. Mislila sam da će to razumjeti i možda predložiti da on plati taj obrok.
Ali, dogodilo se nešto što me iznenadilo – on je naručio hranu za sebe, jeo, a ja sam samo sjedila i gledala ga. Bilo mi je neprijatno i nelagodno. To je samo jedan od primera, ali me baš pogodilo. Da je situacija obrnuta, sigurna sam da bih ja njega počastila s vremena na vrijeme, bez razmišljanja.
Ne želim da razgovaram s njim o tome, jer mi je glupo da ispadne da tražim njegov novac ili da se finansijski oslanjam na njega. Uostalom, ako sam ne primeti da mi treba pomoć ili da može nekad da me počasti, čemu onda sve to?
Ipak, sigurna sam da me voli i da mu je stalo do mene. Zbunjena sam – da li preterujem što me ovakve stvari pogađaju ili stvarno nešto nije u redu?
