Ljubav je najčistiji osećaj koji čovek može da doživi, ali ponekad, ona dolazi sa preprekama koje deluju nepremostivo. Ovo je priča o jednoj takvoj ljubavi, priča o izborima koji su bili nametnuti i o sećanju koje ni vreme nije uspelo da izbriše.
Kad ljubav naiđe na zidove predrasuda
Pre tačno 28 godina, moj život je krenuo putem koji nisam želela. Volela sam čoveka koji je bio sve što sam ikada priželjkivala – nežan, pažljiv, pun ljubavi. Zvao se Artan i bio je student iz moje grupe. U njegovom pogledu nalazila sam sigurnost, u njegovim rečima smisao, u njegovom dodiru utehu. Bio je ljubav mog života.
Ali u očima mog oca, Artan nije bio čovek vredan ljubavi. Bio je Albanac, i to je za njega bilo nepremostivo. Nije želeo da čuje za moju sreću, nije želeo da zna koliko mi znači – video je samo ime, poreklo, granicu koju je postavio društveni okvir u kom smo živeli. Kad je saznao za nas, postavio mi je ultimatum: ili ću raskinuti s njim ili više neću biti deo porodice. Tog dana, moja mladost se slomila pod teretom odluke koju nisam želela da donesem.
Život bez ljubavi
Pod pritiskom porodice, odustala sam od Artana. Raskid je bio poput smrti – izgubila sam deo sebe, izgubila sam snove, budućnost koju smo planirali. Ubrzo sam se udala za čoveka kojeg nisam volela, u braku koji je bio daleko od srećnog. Taj brak doneo mi je dve predivne ćerke, ali i mnogo tuge. Moj muž je bio sklon alkoholu i nasilju, a sudbina je učinila svoje kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ostala sam sama, s decom i uspomenama na ljubav koju nikada nisam prebolela.
Susret sa prošlošću
Godine su prolazile, ali Artan nikada nije nestao iz mog srca. A onda, pre nekoliko dana, na aerodromu „Nikola Tesla“, sudbina je odlučila da mi ga još jednom pokaže. Stajala sam i čekala sestru, kada sam ga ugledala. Visok, sa prosedom kosom i bradom, hodao je pored svoje supruge i dece. Njegov hod bio je isti kao pre 28 godina. Prošao je pored mene, ne znajući da stojim tamo, ne znajući da me njegova pojava vratila u prošlost i u sve „šta bi bilo da…“ misli koje su me pratile celog života.
Šta bi bilo da sam imala hrabrosti?
To pitanje me proganja decenijama. Da sam se tada suprotstavila ocu, možda bih sada bila srećna, možda bih imala život pun ljubavi. Ali sudbina je imala drugačije planove.
Naučila sam da život često ne da odgovore, ali ostavlja tragove. Možda smo Artan i ja morali da se razdvojimo, možda je naša ljubav bila previše snažna za svet u kom smo živeli. Ali ono što znam jeste da prava ljubav nikada ne nestaje. Možda se ne ostvari na način na koji bismo želeli, ali ostaje u nama zauvek.
I sada, dok pišem ove reči, jedino što mogu da kažem jeste – volela bih da sam tada imala hrabrosti.
