Bilo je to veče koje sam planirao mesecima. Izabrao sam naš omiljeni kafić, onaj u kojem smo se prvi put sreli slučajno, kad smo oboje naručili isti čaj i nasmejali se toj slučajnosti. Mislio sam da će simbolika tog mesta učiniti trenutak još posebnijim.
Srce mi je ubrzano kucalo dok sam stavljao prsten u džep. Razmišljao sam o svim trenucima koje smo proveli zajedno, o našim smešnim prepirkama, dugim šetnjama, noćima kada bismo ostajali budni samo da bismo razgovarali o životu. Bio sam siguran da je ona žena mog života.
Kad je ušla u kafić, nešto mi je bilo čudno. Njen pogled bio je odsutan, osmeh slab, kao da je već donela neku odluku koju se nije usudila da izgovori. Ali nisam želeo da sumnjam, nisam želeo da kvarim trenutak.
Udahnuo sam duboko, kleknuo pred nju i izvadio kutijicu s prstenom.
„Udaj se za mene,“ izgovorio sam s nadom u glasu.
Tišina.
Ljudi za okolnim stolovima zastali su sa pićima u rukama, konobari su se zaustavili na pola koraka, svet je na trenutak prestao da se okreće.
Ona me samo pogledala, spustila ruku na sto, uzela torbu i bez reči izašla napolje.
Ostao sam da klečim, sa osećajem težine u grudima. Nisam razumeo. Gde je otišla? Zašto nije rekla ništa?
Svi su me gledali, ali niko se nije usuđivao da kaže ni reč. Osećao sam se kao neko ko je upravo izgubio tlo pod nogama.
Prošlo je pet dugih minuta. Pet minuta tišine, šoka, pitanja.
A onda se ponovo pojavila. Ali nije bila sama.
Vodila je za ruku drugog muškarca. Bio je malo viši od mene, siguran u sebe, osmeh mu je bio tih, ali pun značenja. Zagrlila ga je pred svima, oslonila glavu na njegovo rame i pogledala me blagim, ali nepokolebljivim očima.
„Već dugo želim da ti ovo kažem,“ počela je. „Mislila sam da ću to učiniti danas. U svakom slučaju, želim da upoznaš Aleksandra. Volim ga i… žao mi je.“
Žao joj je.
Sedeo sam ukočen, dok su mi misli tutnjale u glavi. Konobari su nemo stajali, ostali gosti su izbegavali da me pogledaju, a ona je jednostavno stajala tamo, čekajući da nešto kažem.
Ali šta da kažem?
Možda je trebalo da budem besan. Možda je trebalo da vičem, da je pitam zašto mi je to uradila na ovakav način. Ali umesto toga, osećao sam samo prazninu.
Pogledao sam u nju poslednji put, u te oči koje su mi nekada bile dom, i shvatio da sam je izgubio mnogo pre ovog trenutka.
„Mogla si mi bar poslati poruku,“ rekao sam tiho.
Ona je samo slegla ramenima, a zatim se okrenula i otišla s njim, ostavljajući iza sebe neizgovorena objašnjenja i nedovršene priče.
Te večeri sam shvatio da neki rastanci ne dolaze naglo, već polako, u tišini, dok ih ne postanemo svesni tek kada bude prekasno.
