Jednog popodneva, žena se vraća kući s posla i zatiče svog muža u kuhinji – pije kafu sa njihovom komšinicom. I ne samo to – ona je obučena u šorc i majicu, a oboje se osmehuju jedno drugom.
Pokušavajući da održi mir, žena ih pita šta se dešava. Komšinica sleže ramenima i zbunjeno odgovara:
“Julija, ni ja ne znam.”
U tom trenutku, začuje se kucanje na vratima. Na njih ulazi komšijin muž, vičući:
“Eto, sada možeš ući! Hvala, komšije!”
Uzima svoju ženu i odvodi je iz stana. Potpuno zbunjena, žena se okreće mužu i traži objašnjenje.
Ispostavilo se da su komšije slavile godišnjicu braka, a njen muž je želeo da iznenadi suprugu. Pošto je ona stalno kod kuće, morao je da smisli način da je izbaci iz stana na neko vreme – pa je zamolio komšiju da je pozove na kafu dok on ne završi iznenađenje.
Šta je tačno priredio svojoj ženi, ne zna, ali danima nakon toga izgledala je srećnije nego ikad.
“Samo lekove za lupus”
Kao mladi medicinski student, imao sam priliku da radim sa pacijentkinjom koja je bila na listi čekanja za transplantaciju creva. Tokom razgovora o njenoj medicinskoj istoriji, pitali smo je da li je ranije bolovala od neke bolesti.
“Ne, bila sam potpuno zdrava pre ovoga,” odgovorila je sa sigurnošću.
Ipak, nešto nam nije davalo mira. Pokušavali smo ponovo, postavljajući pitanja na različite načine. Na kraju, neko od kolega ju je upitao:
“Da li kod kuće uzimate neke lekove?”
Sa osmehom je odmahnula glavom:
“Oh, samo one koje pijem za lupus.”
Nastao je muk. Svi smo se zgledali – lupus je hronična autoimuna bolest koja može ozbiljno ugroziti zdravlje unutrašnjih organa. A ona ga je spomenula kao da se radi o običnim vitaminima.
Najstrašniji deset sekundi u životu
Kasna je noć, čovek se vozi kući s posla. Telefon zazvoni. Na drugoj strani linije, njegova žena plače i kroz suze izgovara samo jedno:
“Oprosti, ljubavi!”
Srce mu preskače, ruke mu se znoje dok jedva uspeva da pritisne kočnicu. Milion misli mu prolazi kroz glavu – šta se dogodilo? Da li je beba dobro? Da li je ona dobro?
Duboko udahne i smireno je pita:
“Šta se desilo?”
Ona odgovara, i dalje jecajući:
“Nisam mogla sama, morali su da urade carski rez.”
U tom trenutku, svi strahovi nestaju, a olakšanje preplavljuje njegovo telo. U deliću sekunde, shvata – nije važno kako se porodila. Važno je samo da su ona i beba dobro.
Nekada su najveći životni preokreti oni koje nismo planirali, ali ih pamtimo zauvek.
