U braku sam sa svojom suprugom osam godina i, generalno gledano, imamo dobar odnos. Imamo dve ćerke, od pet i dve godine, dok iz prethodne veze imam sina od deset godina. Od trenutka kada smo počeli da živimo zajedno, nadao sam se da ćemo izgraditi skladnu porodicu u kojoj će se sva deca osećati voljeno i prihvaćeno.
Međutim, kako godine prolaze, sve više primećujem da moja supruga ne pokazuje toplinu i pažnju prema mom sinu na način na koji to čini prema našim ćerkama. Retko ga pita kako je, ne uključuje ga u porodične aktivnosti na isti način i često deluje kao da ga jednostavno ne primećuje.
Sinoć se dogodio trenutak koji me je potpuno slomio. Proslavljali smo peti rođendan naše ćerke, a cela porodica se okupila da pevamo, slikamo se i uživamo u srećnom trenutku. Kada je došlo vreme za fotografisanje, rekao sam svom sinu da stane sa nama za grupnu sliku. Sve je delovalo u redu, dok supruga, odmah nakon što je ta slika uslikana, nije rekla mom sinu:
“Izađi iz slike, pomakni se sa strane—želim jednu samo sa svojom decom.”
U tom trenutku sam video kako se mom sinu slama srce. Njegov pogled je rekao sve. Poniženje. Tuga. Osećaj da ne pripada.
Potpuno sam izgubio kontrolu i rekao joj da ovo nije način na koji se gradi porodica. Naglasio sam da moj sin zaslužuje isto mesto u našim životima kao i naša zajednička deca. Moj najveći strah je da će ovo odbacivanje ostaviti duboke ožiljke na njegovoj psihi, posebno jer mu je biološka majka preminula pre dve godine. Moja supruga je sada jedina majčinska figura koju ima, i pomisao da ga tretira kao stranca mi je nepodnošljiva.
Ovo nije samo pitanje jedne fotografije—ovo je obrazac ponašanja koji traje već neko vreme. Sada se pitam kako dalje. Kako zaštititi svoje dete od osećaja da nije dovoljno vredan ljubavi u sopstvenom domu?
Ova priča je bolan podsetnik koliko je teško izgraditi zaista spojenu porodicu kada jedan roditelj ne pokazuje istu toplinu prema detetu iz prethodne veze. Iako nije obavezno da očuh ili maćeha vole dete kao svoje, ono što JESTE obavezno jeste poštovanje, briga i osnovna emocionalna sigurnost.
Deca ne biraju okolnosti u kojima odrastaju. Zamislite kako se ovo dete oseća – izgubio je majku, morao je da prihvati novu porodicu, i sada ga osoba koja bi trebalo da mu bude podrška odbacuje i marginalizuje.
Očeva reakcija je potpuno razumljiva i ispravna. Kao roditelj, dužan je da zaštiti svoje dete i osigura mu osećaj pripadnosti. Sledeći koraci su ključni: ozbiljan razgovor sa suprugom, jasne granice oko toga kakvo ponašanje je neprihvatljivo i, ako se situacija ne popravi, možda i razmatranje profesionalne pomoći kroz porodičnu terapiju.
U konačnici, dete ne sme da raste u kući gde se oseća nepoželjno. Ako roditelj vidi da se njegovo dete pati, a ništa se ne menja, možda je vreme da preispita prioritete – jer nijedan odnos ne bi smeo da bude važniji od dobrobiti deteta.
