U malom selu jugozapadne Srbije, među brdima i uskim putevima, živeo je Paja Majstor – čovek zlatnih ruku, poznat po tome što može da popravi sve. Sve, osim sopstvene usamljenosti.
Dok su njegovi vršnjaci osnivali porodice, Paja je ostajao sam. Majka ga je godinama savetovala:
— Sine, treba ti neko da ti supu skuva i dom zamiriše na hleb.
Vreme je prolazilo, a samoća je postajala sve teža. Tada su mu prijatelji predložili ono što se u poslednje vreme često moglo čuti u selima – ženidbu sa devojkom iz Albanije. Pričalo se da su vredne, odane i željne porodičnog života.
Dogovor koji je sve promenio
Nakon mnogo premišljanja, Paja je preko posrednika uplatio tri hiljade evra da mu pronađu odgovarajuću mladu. Nije tražio da je upozna pre venčanja – verovao je rečima posrednika da će dobiti mladu, vrednu i porodičnu ženu.
Međutim, kada je konačno došao trenutak da je upozna, pred njim nije stajala mlada i vesela devojka kakvu je zamišljao. Umesto toga, video je ženu svojih godina, umornog pogleda i ukočenog držanja.
— Ali… ali rekao si da je mlada… — promucao je, shvatajući da je prevaren.
Posrednik je samo odmahnuo rukom:
— Dogovor je dogovor, Pajo. Ako ti se ne sviđa – tvoj problem. Ali para nazad nema.
Gorka lekcija i novi početak
Priča o Pajinoj neuspelog ženidbi brzo se proširila selom. Ljudi su dobacivali kroz smeh:
— Eno ga, Pajo! Dao tri hiljade, a ostao praznih ruku!
Poniznost i gubitak bili su mu previše. Spakovao je kofere i otišao kod rođaka u Beč, tražeći novi početak.
Tamo, u menzi na gradilištu, upoznao je Nadu – Bosanku britkog jezika i toplog osmeha. Njihova veza bila je prirodna i spontana, bez dogovora i posrednika. Ljubav je došla kada se najmanje nadao.
Godinu dana kasnije, Paja se vratio u selo – ali ovoga puta nije bio sam. Ljudi su ga gledali u neverici kada su videli Nadu pored njega.
— Pajo, pa ti se ipak oženi?!
On se samo nasmejao i rekao:
— Jesam, ali ovaj put kako treba.
Njegova priča postala je lekcija za celo selo – prava ljubav se ne kupuje.
