Ovo je priča o čoveku koji je proveo neverovatnih 70 godina zarobljen u metalnom sanduku. Njegov slučaj postao je predmet fascinacije i misterije, a razlozi zbog kojih nikada nije pristao na oslobađanje duboko su emotivni i psihološki.
Pol Aleksandar postao je simbol izuzetne otpornosti i borbe protiv teških okolnosti. Davne 1952. godine, kada je dečja paraliza harala svetom, Pol je bio jedan od mnogih koji su postali žrtve ove nemilosrdne bolesti. Poliomyelitis, poznat i kao dečja paraliza, izaziva ozbiljnu paralizu, a u to vreme nije postojala vakcina koja bi mogla zaustaviti njeno širenje.
Kada se Pol jednog dana vratio kući osećajući se loše, njegova majka odmah je primetila ozbiljnost situacije. U trenutku kada je izgubio svest, bilo je jasno da je bolest uzela maha. Kada se probudio, suočio se s potresnom istinom – bio je potpuno paralizovan i priključen na metalni aparat poznat kao gvozdena pluća. Ovaj uređaj bio je jedini način da preživi, jer je imitirao rad njegovih pluća i omogućavao mu da diše.
Gvozdena pluća predstavljala su revolucionarnu tehnologiju svog vremena, ali su imala i mnoga ograničenja. Dok su se medicinske tehnologije razvijale, pojavili su se moderniji i prenosivi respiratori koji su omogućili pacijentima veći stepen slobode. Međutim, Pol je odbio da pređe na ove savremenije uređaje i ostao veran svojim gvozdenim plućima, uprkos tome što su bila nepraktična i sve ređa.
Ova vrsta aparata prvobitno je bila namenjena za privremenu upotrebu – tek nekoliko nedelja, dok se pacijenti ne bi oporavili ili prešli na naprednije metode lečenja. Međutim, Pol nikada nije napustio ovaj aparat, povezujući se sa svetom koji je odavno pronašao drugačija rešenja. Kada je proizvodnja gvozdenih pluća prestala 1960. godine, suočio se s dodatnim izazovom – nije bilo novih aparata u slučaju kvara, a rezervni delovi postajali su sve teže dostupni.
Godine 2015. Polova gvozdena pluća počela su da otkazuju, stavljajući ga u ozbiljan rizik. Tada mu je u pomoć pritekao Brejdi Ričards, stručnjak iz Laboratorije za ispitivanje životne sredine, koji je uspeo da obnovi i popravi njegov aparat, omogućivši mu da nastavi život na način na koji je bio naviknut.
Iako se može pomisliti da je Pol Aleksandar jedan od najnesrećnijih ljudi na svetu, u stvarnosti on je primer neverovatne mentalne snage i prilagodljivosti. Uspeo je da pronađe radost i smisao uprkos životu u gvozdenom sanduku. Uz pomoć posebne hvataljke, koju kontroliše zubima, obavlja osnovne dnevne aktivnosti – čisti zube, doručkuje, brije se, pere lice, čita, gleda televiziju, pa čak i slika.
Njegova priča nije samo priča o bolesti i borbi, već i o nepokolebljivoj snazi ljudskog duha. Pol Aleksandar pokazao je da čak i u najtežim okolnostima, život može imati smisao – i da se dostojanstvo, volja i radost mogu pronaći čak i u svetu ograničenom metalnim zidovima.
