Nakon što je moj muž preminuo, suočila sam se s teškim zadatkom – sortiranjem njegovih stvari. Svaka sitnica u našem domu nosila je uspomene, svaka njegova košulja, knjiga ili lični predmet bili su deo naše prošlosti. Ali jedan predmet, sakriven u njegovom automobilu, promenio je sve što sam mislila da znam o svom braku.
Dok sam čistila pretinac za rukavice, naišla sam na mali, crni daljinski za garažna vrata. Zastala sam zbunjena – mi nismo imali garažu kojoj bi taj daljinski pripadao. U početku sam odbacila tu misao, pretpostavljajući da je možda pripadao nekom njegovom starom automobilu ili da ga je slučajno zaboravio vratiti nekome. Ali osećaj nelagode me nije napuštao.
Nekoliko dana kasnije, dok sam vozila kroz naš kvart, radoznalost je prevladala. Pritisnula sam dugme na daljinskom, ne očekujući ništa. Na moje zaprepašćenje, vrata jedne garaže na uglu ulice su se polako podigla.
Srce mi je ubrzano kucalo dok sam prilazila. Unutra me dočekao prizor starog automobila prekrivenog slojem prašine i nekoliko kutija pažljivo složenih u kutu. Pomislila sam da je možda reč o nekoj staroj ostavi ili nečem nevažnom, ali osećaj u stomaku govorio mi je suprotno.
Podigla sam poklopac jedne od kutija, očekujući alate, stare papire ili zaboravljene stvari. Umesto toga, pronašla sam desetine pisama – sva adresirana na mog muža.
U ruci sam držala dokaze o životu za koji nisam znala da postoji. Pisma su bila ispunjena rečima ljubavi i nežnosti, pričama o trenucima koje nikada nisam delila sa njim. Pisala ih je žena čije ime mi nije bilo poznato, ali čiji su osećaji bili jasni kao dan.
Stranica po stranica, otkrivala sam da moj muž nije bio samo moj. Imao je drugi život, sakriven godinama, pažljivo skrivan iza zaključanih vrata.
Dok sam sedela u toj mračnoj, prašnjavoj garaži, osećala sam kako se ceo moj svet urušava. Svaka uspomena koju smo zajedno izgradili sada je imala drugu dimenziju – dimenziju laži i tajni.
I tada sam se zapitala – da li sam ikada zaista poznavala čoveka s kojim sam provela tolike godine?
