Moj brat je nestao pre tačno 13 godina. Nestao je bez traga – bez oproštaja, bez poruke, bez objašnjenja. Prvih nekoliko godina, nadali smo se. Tražili smo ga, lepili postere, pratili svaku potencijalnu informaciju, ali s vremenom je nada izbledela. Pomirili smo se sa tim da ga možda više nikada nećemo videti.
A onda se desilo nešto što mi je zauvek promenilo život.
Susret na benzinskoj pumpi
Bila je obična noć. Stala sam na benzinsku pumpu da natočim gorivo. Dok sam čekala, pored mene je prošao muškarac. U prvi mah nisam obratila pažnju, ali onda sam videla nešto što mi je sledilo krv u žilama – jaknu.
Istu onu jaknu koju je moj brat nosio kada je nestao.
Svaka zakrpa, svaki izlizani rukav – bila je njegova.
Bez razmišljanja, povikala sam njegovo ime.
Muškarac se ukočio. Polako se okrenuo prema meni, i u tom trenutku, lice mu je problijedelo. Oči su mu bile pune šoka – kao da me prepoznao.
Jeziva poruka od majke
Baš u tom trenutku, moj telefon je zazvonio. Stigla mi je poruka od majke:
“Nadam se da si dobro. Upravo sam imala ružan san o tebi! Nestala si, baš kao i tvoj brat. Molim te, brzo dođi kući.”
Zastala sam. Srce mi je počelo ubrzano kucati. Moja majka nije osoba koja šalje poruke bez razloga. Naročito ne ovakve.
Podigla sam pogled da još jednom pogledam muškarca – ali on je nestao. Kao da ga nikada nije ni bilo.
Pokušaj da ga pronađem
Te noći, nisam mogla da spavam. Osećaj je bio previše jak – nisam mogla da ignorišem ono što se dogodilo. Sledeće večeri, u isto vreme, vratila sam se na istu benzinsku pumpu, nadajući se da ću ga opet videti.
Ali njega nije bilo.
Nikada nisam rekla majci šta se dogodilo – nisam htela da je uznemirim. Ali od te noći, nešto mi ne da mira. Da li sam zaista videla svog brata? Da li je to bio samo neko ko mu neverovatno liči?
Ili je moguće da je on zaista tu negde – nestao, ali ipak živ?
Ne mogu se otarasiti osećaja da nešto strašno nije u redu.
