Édith Piaf, poznata kao “Kraljica šansona”, jedna je od najemotivnijih i najsloženijih ličnosti 20. veka. Njena životna priča bila je ispunjena velikim uspesima, ali i dubokim tragedijama. Iako je preminula sa svega 47 godina, ostavila je neizbrisiv trag u istoriji muzike.
Rođena kao Édith Giovanna Gassion u siromašnom predgrađu Pariza, Bellevilleu, još od samog rođenja njen život bio je obavijen dramom. Njena majka, Anita Maier, bila je ulična pevačica i prostitutka, dok je otac Luj Alfred Gassion bio akrobata i zabavljač. Detinjstvo je provela kod bake u Normandiji, u bordelu koji je ova vodila. Tamo je odrasla okružena ženama s margine, što je snažno oblikovalo njen pogled na svet i emocije koje će kasnije preneti u pesme.
Sa 16 godina zaljubljuje se u Eugénea „Lugua“ Diponta i rađa ćerku Marcellu, koja nažalost umire od meningitisa nakon dve godine. Gubitak deteta duboko je potresao Édith i udaljio je od ideje majčinstva. Umesto toga, odlučuje da se posveti muzici, pevajući na ulicama i po malim kafićima Pariza. Prvi korak ka slavi napravila je 1935. godine, kada ju je primetio vlasnik kabarea Louis Leplée. Zahvaljujući njemu snima svoj prvi singl i dobija umetničko ime „La Môme Piaf“ – Mali vrabac – zbog svoje sitne građe i krhkog izgleda.
Godinu dana kasnije snima hit pesmu „Les Mômes de la cloche“ koja osvaja francuske top-liste. Tokom Drugog svetskog rata dodatno potvrđuje svoj status glumeći u komadu Jeana Cocteaua „Le Bel Indifférent“. Njene najpoznatije pesme – „La Vie en rose“, „Hymne à l’amour“, „Milord“ i „Non, je ne regrette rien“ – probijaju se izvan granica Francuske i postaju simbol šansone širom sveta.
Lični život Édith Piaf bio je jednako buran kao i njena karijera. Njena najveća ljubav bio je bokser Marcel Cerdan, ali je njihova veza tragično prekinuta njegovom pogibijom u avionskoj nesreći. Piaf je verovala da je njegova smrt na neki način njena krivica, što ju je emotivno dotuklo. U potrazi za utehom okreće se alkoholu i morfijumu, razvijajući zavisnosti koje će je pratiti do kraja života.
Uprkos svemu, ostaje verna muzici. Bila je u braku sa pevačem Jacquesom Pilsom, a kasnije se udala za Théa Sarapu, dvadeset godina mlađeg pevača koji joj je bio podrška u poslednjim godinama života. Zdravstveno stanje joj se pogoršava nakon dve teške saobraćajne nesreće. Iako su joj lekari savetovali da se povuče, nije mogla bez scene. „To je najlepši način da izvršim samoubistvo“, govorila je o nastupima.
Édith Piaf preminula je 10. oktobra 1963. godine na francuskoj rivijeri, samo dan pre smrti njenog prijatelja Jeana Cocteaua. Sahranjena je na groblju Père-Lachaise u Parizu, a njen sprovod okupio je hiljade ljudi i doslovno zaustavio grad – bio je to prvi masovni događaj takvih razmera još od Drugog svetskog rata. Šarlo Aznavour je kasnije izjavio kako je Pariz tada bio „ispunjen tugom do poslednjeg ugla“.
Poslednja pesma koju je snimila bila je „L’Homme de Berlin“ iz 1963. godine. Njena smrt označila je kraj jedne epohe, a šansona nikada više nije dostigla takav vrhunac. U Parizu danas postoji muzej posvećen Édith Piaf, a ostala je upamćena kao žena koja je živela svoje pesme. Svaka od njih bila je priča, iskrena ispovest upućena publici.
Édith Piaf nije bila samo pevačica. Bila je simbol jedne epohe, glas emocije, patnje i strasti. Njene pesme i danas odzvanjaju tugom, lepotom i snagom ljudskog iskustva – zbog čega i dalje ostaje legendarna i večna.