Ružica je imala 35 godina i dvoje male dece. Njen život bio je ispunjen svakodnevnim obavezama – stalnim balansiranjem između porodice, posla i svih malih, ali neizbežnih zadataka koji su činili njen svet. Nikada se nije žalila. Znala je da je porodica njena najveća vrednost, njen oslonac, ali i njena odgovornost. Ipak, nije mogla ni da zamisli da će jednog dana sve ono što poznaje biti dovedeno u pitanje.
Briga o ocu bila je nešto što je smatrala svojom dužnošću, prirodnim nastavkom ljubavi koju je od njega dobijala kroz život. Međutim, sve se promenilo kada je njen otac iznenada pao i slomio kuk. Taj trenutak označio je početak nove realnosti – one u kojoj je Ružica postala ne samo ćerka, već i medicinska sestra, negovateljica, njegov oslonac u svemu.
Nepodnošljiv teret svakodnevice
Njegova povreda značila je da više nije mogao da brine o sebi. Ružica je preuzela svu odgovornost – ustajala je noću da mu donese vodu, pomagala mu da se premešta, brinula o ranama, hranila ga, kupala. I sve to dok su njeni mališani još uvek zavisili od nje, dok je kuća zahtevala održavanje, dok je posao i dalje postojao. Muž joj je bio podrška, ali nije mogao da preuzme sve na sebe. Umor je postajao nepodnošljiv, a iscrpljenost sve dublja.
Tada je stigla poruka njene kume:
“Ružice, iskreno ti kažem, pošalji tatu u dom. Nećeš moći dugo da izdržiš taj tempo.”
Ružica je dugo razmišljala o tim rečima. Osećala je grižu savesti, ali i svest da više ne može sama. Teška odluka pala je – smestiće oca u starački dom.
Bolna rečenica koja je slomila srce
Ocu nije rekla unapred. Ubeđivala je sebe da je to najbolje rešenje za njega – da će imati negu, pažnju i sigurnost koju ona više nije mogla da mu pruži. Međutim, vikend nakon što je donela odluku, stiglo je pismo.
Drhtavim rukopisom, njen otac joj je napisao:
“Ćeri moja, od tri kilograma sam te podizao, a meni sad, kad je najteže, ti me poslala među ove nepoznate ljude i pustila na milost i nemilost.”
Te reči su joj razdirale dušu. Suze su krenule same, a misao se zarila duboko u nju: Da li je donela pogrešnu odluku? Da li je zaista ostavila čoveka koji ju je voleo najviše na svetu, da se sam nosi sa svojim bolom i strahovima?
Setila se kako ju je učio da vozi bicikl, kako joj je pravio lutkice od plastičnih flaša kada nisu imali novca za igračke. Bio je njen heroj. Kako ga sada ostaviti među strancima?
Neočekivano saznanje
Sledećeg jutra, sa stegnutim grlom i suzama u očima, otišla je do doma. Spremala se da ga povede kući, da preuzme sve na sebe, jer više nije mogla da podnese osećaj krivice. Ali kada je stigla, zatekla je nešto što nije očekivala.
Njegov pogled nije bio izgubljen i tužan, kao što je zamišljala. Naprotiv, sedeo je u društvu drugih ljudi, razgovarao i čak se blago osmehivao. Medicinska sestra joj je prišla i rekla:
“Na početku mu je bilo teško, ali sada se uklopio. Ima društvo, pažnju, čak kartamo nekad uveče.”
Pogledala je oca – čoveka koji je kroz njen život bio oličenje snage. Video ju je i uz osmeh joj rekao:
“Ćero moja, nisam želeo da odem, ali shvatam da si uradila ono što si morala. Dobro mi je ovde.”
Ljubav ponekad znači pustiti
U tom trenutku, Ružica je shvatila da nije izdala svog oca. Naprotiv, pružila mu je ono što mu je bilo potrebno – brigu, pažnju i dostojanstvenu starost. Ljubav nije samo u tome da daješ sve od sebe do krajnjih granica. Ljubav je i u tome da znaš kada je vreme da pustiš.
Tog dana, Ružica je prestala da se bori sa sobom. Njen otac je bio zbrinut, voljen i nije bio sam. Iako joj srce još uvek nije bilo potpuno mirno, znala je jedno – donela je najbolju odluku koju je mogla.
