Odrastao sam u porodici koja je spolja delovala sasvim uobičajeno, ali unutar naših zidova krila se istina koju je moj otac pokušavao sakriti – od društva, od nas, a možda i od samog sebe. Rođen sam 1970. godine, kao dete braka koji nije nastao iz ljubavi, već iz potrebe mog oca da prikrije svoju seksualnost u vremenu kada priznati da si homoseksualac nije bila opcija.
Danas, u svetu koji je daleko otvoreniji, gde se ljubav može slobodnije izraziti, teško je zamisliti pritisak pod kojim su živeli ljudi poput mog oca. U Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina homoseksualnost je bila tabu, nešto što se nije smelo ni spomenuti. Mnogi muškarci, poput mog oca, odlučivali su se na brak sa ženama, ne zato što su želeli, već zato što su osećali da nemaju izbora.
Život u senci tajne
Moj otac je bio šarmantan, inteligentan i duhovit čovek s velikim potencijalom, ali život koji je vodio nije mu odgovarao. Borio se sa sopstvenim identitetom, a ta borba ga je odvela u autodestrukciju. Alkohol je postao njegov način bega, a sa njim su došli i drugi problemi – kockanje, gubitak posla, raspad braka.
Sećam se dana kada nas je napustio. Moja majka, brat, sestra i ja ostali smo bez doma i završili u dedinom podrumu. Bili smo prepušteni sami sebi, dok je on nastavio svoj život, sve više toneći u sopstvene demone. Godinama sam osećao samo bes i mržnju prema njemu. Nisam mogao da razumem njegove postupke, njegovu distancu, njegovu nesposobnost da bude otac kakvog sam želeo.
Tek kasnije, u kasnim tinejdžerskim godinama, počeo sam da shvatam – ali do tada je već bilo kasno. Udaljenost među nama bila je prevelika, a moj ponos mi nije dozvoljavao da načinim prvi korak ka pomirenju.
Poslednji dani i neizgovorene reči
Kada je moj otac oboleo od raka pankreasa i preminuo u 56. godini, bio sam tu, ali ne zbog njega – bio sam tu zbog svog brata, koji mu je pružao negu u poslednjim danima. Moji osećaji su bili pomešani. Nije bilo suza, nije bilo tuge – samo praznina i osećaj da nikada nećemo imati priliku za iskren razgovor.
Danas, kada razmišljam o njemu, često pomislim: Zašto mu nikada nisam rekao da znam? Zašto mu nisam rekao da je u redu?
Da mogu da se vratim u prošlost, rekao bih mu:
„Tata, znam istinu. Znam da si ceo život proveo u laži, ne zato što si želeo, već zato što nisi imao izbora. I to mi nije važno. Važno mi je samo da si srećan i da si moj otac.“
Ali te reči nikada nisu izgovorene. On je otišao bez mira, noseći svoju tajnu do kraja.
Lekcija koju nosim sa sobom
Njegova priča me naučila koliko je važno biti ono što jesi, bez obzira na očekivanja društva. Naučila me koliko je destruktivno potiskivati istinu i živeti život po tuđim pravilima.
Duboko me frustrira što je moj otac, kao i mnogi drugi, morao da pati samo zato što su drugi odlučili da njegova ljubav nije prihvatljiva. I danas, u 21. veku, homofobija i dalje postoji, a ljudi i dalje trpe zbog predrasuda društva.
Svim onima koji osuđuju – homoseksualnost nije izbor, ali okrutnost i netolerancija jesu. Moj otac nije zaslužio život u laži. Niko ne zaslužuje.
Moja egzistencija je rezultat njegove borbe sa sobom, ali da je imao priliku da živi slobodno, verovatno bi izabrao drugačiji put. A ja bih možda odrastao bez osećaja da sam deo tuđe tajne.
Zato danas govorim ono što njemu nikada nisam mogao: Ljubav je ljubav. I svako zaslužuje da je živi slobodno.
