Te večeri, kad sam se vratio kući pod uticajem alkohola, znao sam da sam napravio najveću grešku u svom životu. Mrlje crvenog ruža na mojoj košulji odale su me pre nego što sam stigao smisliti laž. Nije ni bilo smisla lagati.
Rekao sam joj istinu.
Plakala je. Mrzela me.
Ujutro je pokupila svoje stvari i otišla.
Nikada se nije osvrnula.
Godinama kasnije, dok sam lutao ulicama grada, video sam njenu majku. Prišao sam joj, a ona je držala dečaka za ruku. Bila je starija, umornija. Pogledala me s onim istim očima koje su nekad bile Anine.
„Čije je dete?“ upitao sam, dok mi se u stomaku stezao čvor.
„Anino,“ rekla je tiho.
Zanemeo sam. Ruke su mi se stegale u pesnice, dok mi je mozak odbijao da prihvati ono što je tek sledilo.
„Gde je Ana?“ pitao sam s nesigurnom nadom.
Njena majka je spustila pogled.
„Nema je više,“ prošaputala je. „Preminula je tokom porođaja. Bila je tri meseca trudna kad te ostavila.“
Osetio sam kako mi se noge tresu. Vazduh mi je postao pretežak, nemoguć za udisanje.
Ana je otišla noseći naše dete.
A ja nisam imao pojma.
„Kako se zove?“ jedva sam izustio, zureći u dečaka.
„Luka,“ odgovorila je.
Ime koje smo jednom, davno, birali zajedno.
Gledao sam ga, tražeći nešto svoje u njemu, ali sve što sam video bila je ona. Njene oči. Njena kosa. Njen osmeh.
Luka sada živi sa mnom. Svako veče pre spavanja gledam u njega i shvatam – nikad se nisam maknuo od Ane.
Samo sam to prekasno shvatio.
