Ovaj tekst posvećujemo Vedrani Rudan – ženi britkog jezika, neukrotive iskrenosti i neumoljive hrabrosti. Vedrana nije samo spisateljica. Ona je glas svih onih koji ćute. Karijeru je započela kao novinarka, pišući za mnoge medije, ali svoj pun izraz pronašla je u kolumnama koje se ne zaboravljaju. Njene rečenice udaraju pravo u stomak – bez uvijanja, bez uljepšavanja.
U svojoj poslednjoj kolumni, simbolično nazvanoj „Kad mobilni utihne“, Vedrana još jednom pokazuje zašto je toliko voljena i – da, često i nepoželjna u društvu koje se boji istine. Piše o smrti. O tišini. O napuštanju i krhotinama odnosa koji nisu izdržali test ranjivosti.
📵 Kad mobilni utihne – kad sve utihne
U bolničkom krevetu, priključena na žice i monitore, Vedrana ne piše iz uloge žrtve. Ne traži sažaljenje. Ona piše iz pozicije žene koja gleda smrti u oči i prepoznaje ono što je većina nas suviše uplašena da prizna – da nas smrt razotkriva više nego život.
Ona ne piše o smrti s patetikom, već sa preciznošću hirurga koji reže kroz iluzije. U bolničkim sobama, među cevima i tišinom, ne oseća se bolesno. Oseća se ogoljeno. Bez svoje svakodnevne “maske žene koja voli, viče, bori se”. Oseća se suspendovano u sistemu koji nema vremena za emocije.
🤐 A prijatelji?
Gdje su svi oni ljudi? Oni koji su dijelili smeh, psovke, vino, tajne?
„Zato me i ne zovu. Boje se da bih započela prljavu temu koja se ipak tiče samo mene.“
Vedrana nas suočava s neugodnom istinom – ljudi nas izbegavaju kad postanemo podsetnik na kraj. Na sopstvenu prolaznost. Smrt nije samo tabu – ona je neprijatna, nepoželjna, kao tihi podsetnik da ništa ne traje. I kad nestanemo s dnevnog reda, ljudi jednostavno – zaborave.
🌵 Kaktus koji cveta – život u sred smrti
„Ne znaju da me život raduje – procvetao mi je kaktus na balkonu.“
Jedna od najpotresnijih i najlepših rečenica iz kolumne. Dok smrt stoji na vratima, Vedrana primećuje život. U tom cvetu usred bola – sabrana je čitava poezija opstanka. U njegovom nežnom cvetanju – snaga jedne žene koja je odlučila da vidi, i da ne laže.
🧠 Hladna jasnoća: niko ti ništa nije dužan
U trenucima slabosti, Vedrana dolazi do brutalne istine: „Izgubila sam interesovanje za ‘prijatelje’. Danas znam da nikome nisam pomogla.“ I to nije gorčina – to je oslobađanje. Razbijanje mita da smo drugima potrebni, važni, nezamenjivi. Ljudi dolaze i odlaze, ne zato što ih ne zanima – već zato što ih zanima samo njihovo preživljavanje.
❓Veliko pitanje: Zašto ništa nisam znala o ljudima?
Na kraju kolumne, ostaje jedno pitanje. Golo, jednostavno i bolno:
„Da li sam bila glupa? Ili ipak samo zdrava i ‘besmrtna’?“
To pitanje ne postavlja samo sebi. Postavlja ga nama. Jer svi verujemo da imamo vremena. Da će ljudi ostati. Da će nas pozvati. Da ćemo ponovo popiti kafu. A možda nećemo. I to je ono što Vedrana ne prestaje da nas uči – istinu koju niko ne želi da čuje, ali svi treba da znamo:
👉 Zdravlje nas vara. Vreme nas laže. Ljudi ne ostaju zauvek. A kaktus ipak procveta.
🎤 Vedrana Rudan – glas onih koji ne smeju da govore
Ovom kolumnom, Vedrana Rudan nas ne poziva da tugujemo. Poziva nas da živimo iskreno, da ne bežimo od tišine, da ne ignorišemo pozive za koje nemamo snage – jer možda ih jednom nećemo ni dobiti.
U vremenu u kojem se čak i tuga filtrira za društvene mreže, Vedrana donosi nešto retko i dragoceno: istinu bez šminke.
