Udala sam se veoma mlada, još nisam ni napunila 18 godina kada se to dogodilo. Moj suprug je tada imao 30, ali razlika u godinama mi nije smetala, jer sam ga volela više od sebe. Kroz godine smo zasnovali porodicu i dobili tri sina, verovala sam da ništa ne može ugroziti našu sreću. Međutim, sve se promenilo onog trenutka kada sam saznala da me vara. Od tada je moj život krenuo nizbrdo.
Dugo sam sumnjala, ali nisam želela da prihvatim istinu. Danas sam, međutim, dobila poruku od njegove ljubavnice – i sve je postalo jasno. Umesto da pokažem suprugu poruku, odlučila sam da se pojavim na mestu njihovog zakazanog susreta.
Kada mi je otvorila vrata hotelske sobe, šokirala sam se videvši ko je zapravo ta devojka. Na trenutak sam ostala bez reči, a onda je bes prevladao i napala sam je verbalno, iako sam u sebi osećala potrebu da je kaznim i fizički. Međutim, umesto da se brani, ona je počela da plače i zamolila me da uđem unutra. Tek tada sam saznala da je tek napunila 18 godina, da živi s majkom i da se bore za goli život. Rekla mi je da joj se gadi sve što radi, ali da nema drugog izbora jer nemaju od čega da žive.
I sada se pitam – na koga da budem ljuta? Na supruga, koji je izdao našu porodicu? Na tu devojku, koja je, koliko god pogrešila, očigledno žrtva okolnosti? Ili na samu sebe, jer nikada nisam slušala roditelje i njihove savete?
Zaključak koji mogu izvući iz svega jeste da izdaja najviše boli kada dolazi od onih kojima smo najviše verovali. Ljutnja na druge može biti privremena uteha, ali ne donosi rešenje. Prava snaga leži u donošenju odluke – ostati u braku i pokušati da ga spasem ili krenuti dalje i sačuvati sebe. Bez obzira na ishod, sada znam da više nikada ne smem zanemariti sopstvene osećaje i intuiciju.
