Nisam planirala da se zaljubim u oženjenog muškarca. U početku mi je bilo jasno da je to nešto povremeno, bez obaveza. Znala sam sve – i da ima ženu, i da ima djecu. Nisam imala iluzije. Bila sam sigurna da ću ostati emotivno distancirana.
Ali s vremenom, stvari su se promijenile. Počeli smo da se viđamo češće. Razgovori su postajali dublji. Počela sam da osjećam stvari koje nisam planirala. On je govorio kako nikada nije doživio ništa slično, kako je s njom samo iz navike, zbog djece, zbog obaveza. Počeo je da mi govori da me voli.
Tada sam počela da se gubim. Jedan dio mene je uživao u pažnji, u osjećaju da sam posebna. Drugi dio me podsjećao da nije moje. Da nisam ja ta kojoj pripada. Počela sam da se budim s nemirom, da se pitam dokle ovako, da li me to zaista ispunjava – ili samo zavaravam samu sebe.
A onda mi se javila njegova žena. Njena poruka me zatekla. Bila je povrijeđena, bijesna, slomljena. Svalila je svu krivicu na mene. Iako znam da ja nisam ušla u njihov brak, tog trenutka sam postala svjesna težine svega. Njena bol me pogodila dublje nego što sam očekivala. Počela sam da osjećam krivicu, ali i jasnoću.
Ne želim ga. Ne želim da budem “druga”. Ne želim da živim u sjeni, da budem skrivena, da postajem dio nečije porodične tragedije. Ne želim da mi neko jednog dana napiše istu poruku kakvu sam ja primila.
I njemu sam to rekla. Bez uvijanja. Bez lažne nježnosti.
„Znam da misliš da možemo imati nešto ozbiljno, ali ja to ne želim. Žao mi je što je tvoja porodica pretrpjela zbog ove veze, ali ne želim da budem dio toga. Ovo za mene nije ljubavna priča – i ne želim da se nastavlja.“
Nije mu bilo lako da to čuje. Pokušavao je da me uvjeri, da razgovaramo, da ne prekidamo odmah. Rekao je da će se razvesti, da sam ja ta koju želi. Ali prvi put sam znala – nije važno šta on želi. Važno je šta ja više neću da budem.
Prekinula sam svaki kontakt. Obrisala poruke. Blokirala broj. Povukla se.
Prvih dana bilo je teško. Sve je djelovalo prazno. Ali onda sam osjetila mir. Nije to bio onaj euforični osjećaj oslobađanja – već tihi, duboki mir. Kao kad konačno zatvoriš vrata koja su dugo škripala.
Ne znam šta će se dalje desiti u njegovom životu. Ali znam da sam izabrala sebe. Po prvi put, zaista. I to mi je dovoljno.
