Moja žena je imala samo 27 godina kada je iznenada preminula. Jednog dana smo zajedno planirali budućnost, a sledećeg sam ostao sam sa našim četvorogodišnjim sinom, potpuno izgubljen u svetu koji više nije imao smisla. Od tog trenutka, preuzeo sam ulogu i majke i oca, boreći se svakodnevno da mu pružim ljubav, sigurnost i osećaj normalnosti, uprkos nepodnošljivoj praznini koju je ostavila iza sebe.
Bili su to meseci tuge, nesanice i neprekidnog suočavanja sa stvarnošću koju nisam želeo da prihvatim. Njene stvari su i dalje bile tamo gde ih je ostavila – njena četkica za kosu stajala je na noćnom ormariću, njen miris i dalje je bio u vazduhu. Njen telefon… on je i dalje bio pored mog kreveta. Nisam imao srca da ga isključim, niti da ga se rešim. Bio je to poslednji komadić nje koji sam mogao da sačuvam. Nikada nije zazvonio. Sve do sinoć.
Zvuk notifikacije proparao je tišinu sobe. U trenutku mi je srce preskočilo, a kroz telo mi je prošla jeza. Pogledao sam ekran. Stajalo je njeno ime. Moja ruka je drhtala dok sam otključavao telefon. Bila je to poruka. Kratka, ali ubitačna:
“Biću kući za 20 minuta.”
Zanemeo sam. Disanje mi se usporilo, a um mi je bio u haosu. Osećao sam kao da se vreme zaustavilo. Otkud poruka od nje? Ko se igra sa mnom? Da li sanjam?
Pre nego što sam uspeo da dođem sebi, stigla je još jedna poruka.
“Nedostaje mi moj sin. Ne mogu prestati misliti na njega. Neću više čekati. Večeras moramo finalizirati plan kako da ga uzmemo iz kuće njegovog oca!”
Pročitao sam te reči nekoliko puta, ali nisu imale smisla. Srce mi je divljački udaralo u grudima. Kakav plan? Ko će da ga uzme? Od koga?! Ja sam njegov otac!
Adrenalin me je prožeo dok sam pretraživao njen telefon. Nisam znao šta tražim, ali osećao sam da moram da pronađem nešto što će mi objasniti šta se dešava. Tada sam otkrio stotine poruka iz proteklih nekoliko sedmica. Razgovori sa nekim ko nam je bio poznat sa fakulteta. Nekim za koga sam mislio da je samo daleki prijatelj.
Ali ono što sam čitao bilo je daleko od običnog prijateljstva.
Svaka poruka bila je poput oštrice koja mi se zarivala u srce. Planirali su nešto. Nešto što me je ostavilo u šoku. Sve što sam mislio da znam o njoj, sve što sam verovao o našem životu, sada je bilo iskrivljeno, ispreturano, lažno.
Sedeo sam u mraku, zureći u ekran, dok mi se u glavi vrtelo hiljadu pitanja. Da li je sve ovo neka neslana šala? Da li sam lud? Da li mi neko pokušava namestiti nešto monstruozno?
Ali jedno pitanje bilo je jače od svih ostalih: da li je moj sin bezbedan?
Pogledao sam ga kako spava, malen i nevin, nesvestan svega što se dešava. Njegov život je sada bio u mojim rukama.
Povukao sam ga bliže sebi i zakleo se – šta god da se dešava, kakva god istina da me čeka, on će biti siguran. Držaću ga blizu, zaštitiću ga od sveta, od tajni koje polako izlaze na površinu.
Ne znam šta donosi sutrašnji dan. Ne znam šta će mi doneti naredni sat. Ali znam jedno – više nikome ne verujem.
