Kada roditelji dosegnu starost i postanu nesposobni za samostalno funkcionisanje, mnogi se suočavaju s bolnom dilemom: da li ih smestiti u dom za starije osobe. Takva odluka retko je laka i često dolazi s osudom okoline i vlastitim unutrašnjim preispitivanjima. Jedna žena odlučila je da podeli svoje iskustvo o tome kako je donela ovu tešku odluku u vezi sa svojom majkom i kako je to uticalo na njihov život.
Svoju priču započela je prisećanjem događaja koji ju je naterao da ozbiljno razmotri smeštaj majke u dom. Jednog dana vratila se s posla i zatekla vrata stana širom otvorena. Utrčala je unutra, prestravljena onim što bi mogla da zatekne, i čula kako voda iz kade neumoljivo teče, već preplavivši hodnik. Pozivala je majku, ali odgovora nije bilo. Panika ju je obuzela dok je razmišljala o tome gde je mogla otići i kako se dogodio takav nered.
Komšije su je uputile na obližnju klupu ispred zgrade, gde su videli njenu majku kako razgovara s drugim starijim ženama. Kada ju je pronašla, majka je delovala smireno, ali susedi nisu bili svesni njene dijagnoze – Alchajmerove bolesti – koja je sve češće izazivala konfuzne i agresivne epizode. Uspela je da je nagovori da se vrati kući, ali u mislima je već analizirala šta dalje preduzeti. Postalo je jasno da ne može ostavljati majku samu, a istovremeno nije bila u mogućnosti da joj posveti neprekidnu brigu zbog posla i svakodnevnih obaveza. Uz to, želela je očuvati i svoj privatni život.
Osećaj krivice ju je progonio. Osećala je kao da izneverava majku, ali sve češće agresivne epizode dodatno su komplikovale situaciju. Majka je imala 84 godine i pokazivala je ozbiljne simptome bolesti – ostavljala je slavine otvorene, bacala odeću u sudoperu ili kadu, pa čak i fizički napadala ljude bacajući predmete na njih. Svakim danom briga o majci postajala je sve izazovnija i opasnija.
Nakon dužeg razmišljanja, odlučila je da majku smesti u specijalizovani dom za starije osobe, gde će imati 24-časovni nadzor i odgovarajuću negu. Iako je odluka bila teška, smatrala je da je to najbolja opcija za oboje. Majka je u domu već godinu dana, a žena je primetila mnoge pozitivne promene u svom životu. Postala je mirnija, fokusiranija na posao i opuštenija u svakodnevici. Ponovo je pronašla vreme za prijatelje i društveni život, dok je znala da je njena majka na sigurnom.
Redovno je posećivala majku svakog vikenda i bila zadovoljna negom koju je dobijala. Međutim, uprkos tome, osećaj krivice i dalje je bio prisutan. Često se pitala da li je mogla učiniti više i da li je pogrešila smeštajući majku u dom. Ipak, pokušavala je sebi objasniti da je u datim okolnostima to bila ispravna odluka.
Kako bi pružila savet drugima koji se suočavaju sa sličnim odlukama, žena je naglasila važnost pažljivog istraživanja pre odabira doma. Preporučila je posete različitim ustanovama, razgovore s osobljem i čitanje recenzija, kako bi se izabrao dom koji najbolje odgovara potrebama voljene osobe. Takođe, istakla je koliko je važno uključiti stariju osobu u donošenje odluke, ukoliko je to moguće, jer to može doprineti njenom osećaju poštovanja i prihvaćenosti.
U zaključku, žena je istakla da, iako je odluka o smeštaju roditelja u dom teška, ona ponekad predstavlja najbolju opciju za sigurnost, zdravlje i kvalitet života starije osobe. Uz redovne posete i komunikaciju, porodice mogu ostati povezane, a saznanje da su njihovi najbliži pod dobrom negom može doneti olakšanje svima.
