U početku nisam ni primetila koliko se naš odnos menja. Strah i neizvesnost uvukli su se u svaki deo mog života, i nesvesno sam ga počela tretirati kao dete. Donosila sam odluke umesto njega, kontrolisala njegovu ishranu, terapije, raspored dana. Želela sam da mu olakšam, da ga zaštitim od dodatnog stresa, ali nisam shvatala da mu time oduzimam moć, dostojanstvo, deo njega koji je bio moj suprug, a ne nemoćno biće koje treba stalnu negu.
“Nemoj tako da sediš, namesti bolje kičmu, boleće te kosti. Popij sada lek. Jesi li pojeo sve što sam ti napravila?” – svakodnevne rečenice koje su postale deo naše tihe borbe.
Bolest je postala centar našeg sveta. Sve se vrtelo oko nje – kada će mu biti bolje, kako da mu pomognem, šta još mogu da uradim. Nesvesno sam se izgubila u ulozi negovatelja, zaboravljajući na sebe, na to šta nas je nekada činilo partnerima.
A onda sam shvatila – on nije dete. On je moj suprug. Čovek koji se bori sa bolešću i koji treba mene pored sebe, ne kao brižnu majku, već kao ženu, kao oslonac, kao nekoga ko će mu pomoći da ostane on – da donosi odluke, da izrazi svoje mišljenje, da i dalje oseća da je vlasnik svog života.
Gubitak koji traje
Ali njega je bolest nemilosrdno uzimala.
Vremenom je ostao nepokretan. Isprva je mogao da ustane uz moju pomoć, da se osloni na mene, ali vrlo brzo je i to postalo nemoguće. Počela sam da ga hranim, kupam, menjam mu pelene.
Prvih nekoliko puta bilo je teško, i fizički i emotivno. Osećala sam da gubim supruga, a on je osećao da gubi sebe. Video je stid u mojim očima dok sam mu prvi put skidala odeću da bih ga okupala. Video je suze koje sam krila dok sam mu nameštala jastuke ispod leđa da ne dobije rane od ležanja.
“Je l’ ti udobno ovako?”
“Svejedno, Maro, idi radi nešto svoje.”
“A šta ti sad to znači? Lepo sam te pitala.”
… A onda muk.
Shvatila sam da to govori iz neprijatnosti, a ja sam to doživljavala kao odbacivanje. Kao da nisam dostojna ni odgovora na svoju brigu.
Bilo je noći kada nisam spavala jer sam morala da ga okrećem, jer bi se probudio u bolovima, jer bi kašljao i gušio se, a ja sam bila jedina koja mu je mogla pomoći. Bilo je dana kada bih sedela kraj kreveta, iscrpljena, pitajući se kako da nastavim. Bilo je trenutaka kada bih se odmakla od njega samo da bih mogla da zaplačem, da on ne vidi. Nisam želela da ga opterećujem svojim umorom, ali on je sve znao.
Najviše me je bolelo to što je i on patio zbog mene.
Jednom mi je rekao:
“Znaš, najteže mi je to što ne mogu da te zagrlim, da ti kažem koliko mi značiš. Da ne izgleda kao da ti samo oduzimam život.”
Plakao je kao dete. A ja sam se raspadala iznutra.
Znala sam da mogu da odem. Da zaštitim sebe. Ali kakav bih ja to bila čovek?
Nisam odustala.
Povratak ljubavi
Tada sam shvatila koliko je važno da ga ne gledam samo kao bolesnika, već kao čoveka koga volim. Počela sam da ga podsećam na sve one priče koje smo delili, na pesme koje smo zajedno slušali. Trudila sam se da ga dodirujem s ljubavlju, da mu pokazujem da je još uvek moj suprug, moj partner, moj čovek.
Možda su se uloge promenile, ali ljubav nije nestala.
Nestajanje mene
A ja? Ja nisam ni primetila kada sam prestala da budem ja. Kada su svi moji dani postali podređeni njemu.
“Ćao, seko, hoćeš da prošetamo?”
“Ne mogu, Petar mora da ruča.”
“Možeš li kad ruča?”
“Ne želim da ga ostavljam samog.”
“Ali to traje godinama, nađi neki izlaz za sebe, moraš da živiš.”
Spustila sam slušalicu.
Bolelo me je što ljudi nisu imali razumevanja za moj život, a u isto vreme, nisam razumela one koji su brinuli za mene.
Shvatila sam da sam pogrešila.
U ogledalu sam sve ređe prepoznavala sebe. Lice umorno, kosa neuredna, nokti polomljeni. Nekada sam vodila računa o sebi, ali sada nisam imala vremena ni za najosnovnije stvari.
A najviše me je bolelo što sam osećala da nestajemo i on i ja.
Onaj poslednji dan
Tog jutra nešto nije bilo kako treba.
Bio je nekako drugačiji. Sređen. Raspoložen.
Zamolio me da ga obrijem. Da mu donesem novine.
To nije bio naš ritual. Kao da je osećao…
“Evo ti novine, mili. Skuvala sam nam kafu, sad ću da ti donesem jastuk.”
“Ne treba jastuk. Možeš li da odeš po čokoladu? Nešto mi se jede.”
Pojurila sam.
Kad sam se vratila…
Sedeo je, obrijan i miran, sa ukočenim prstima i osmehom na licu.
Na novinama, drhtavim rukopisom, pisalo je:
“Hvala ti za sve. Nije trebalo da se žrtvuješ toliko. Sada s mirom popij kafu i zasladi se. A kad se opet sretnemo, ja ću tebe da negujem i čuvam.”
Raspala sam se.
Nisam htela da istražujem, da tražim odgovore.
Tako je želeo.
I neka bude.
