Te noći sam bila zadužena da pazim na sestrinog sina. Stan je bio tih, beba spokojno spavala u svojoj sobi, a ja sam uživala u miru. Oko tri sata izjutra, tišina je naglo prekinuta – baby monitor se aktivirao. U prvi mah sam pomislila da se dete probudilo ili zaplakalo, ali na ekranu je i dalje ležalo mirno, spokojno spavajući.
I tada se dogodilo nešto što mi i danas ledi krv u žilama. Iz zvučnika se čuo šapat – tih, jeziv i hladan. Riječi su bile kratke, ali zastrašujuće jasne: „Nije u redu.“ To nije bio glas nikoga iz kuće.
Preseklo me od straha. Instinktivno sam zgrabila telefon i nazvala sestru. Nisam ni stigla sve da joj ispričam kada je povikala: „Uzmi sina i odmah izađi! Zaključaj se u auto i zovi hitnu pomoć!“
Bekstvo u noći
Srce mi je udaralo kao nikad pre. Utrčala sam u sobu, uzela bebu i krenula ka vratima. Tada sam, krajičkom oka, kraj prozora ugledala senku. Jasno, ljudsku figuru – visoku i mušku, kako se polako pomera pored stakla. Prišla sam bliže i shvatila da je prozor bio širom otvoren.
To me je slomilo. Prozori su uvek zatvoreni, naročito zbog bebe. Nisu mogli sami da se otvore. Neko je zaista bio tamo.
Bez razmišljanja sam istrčala napolje, uletela u auto, zaključala vrata i sa drhtavim glasom pozvala pomoć. Policija i hitna su brzo stigli. Pretražili su kuću i dvorište, ali – ništa. Nisu našli tragove provale, nikoga ko bi odgovarao opisu senke.
Tajanstveni baby monitor
Kada sam pomenula jezive šapate, policajac me je pogledao s nelagodom. Rekao je da već postoje žalbe na taj model monitora – ljudi su prijavljivali nepoznate glasove, muziku, pa čak i poruke koje nisu imale objašnjenje.
Možda su glasovi mogli biti tehnička greška, ali kako objasniti otvoren prozor i senku muškarca? To nije mogla da proizvede nikakva mašina. Sestra mi je kasnije priznala da je i ranije čula čudne zvuke, ali ih je pripisala umoru. Tek sada je shvatila da nije bila umišljena.
Monitor smo odmah zamenile i od tada više nikada nije bilo čudnih pojava. Beba je nastavila da mirno spava, a i mi smo se osećale sigurnije.
Sećanje koje ne bledi
Ipak, meni ta noć nikada ne izlazi iz glave. I dalje mi pred očima iskrsne slika senke kraj prozora, dok u ušima odjekuje onaj ledeni šapat: „Nije u redu.“
Možda nikada nećemo saznati ko je bio ispred kuće i da li je u pitanju bila sablasna koincidencija ili nešto mnogo opasnije. Ali jedno znam sigurno – neko je te noći bio tamo. Pored prozora, dok je dete spavalo.
I taj osećaj jeze ostaje sa mnom svaki put kad u noći čujem samo tihi šum nekog uređaja.
