Danas vam donosimo potresnu i zastrašujuću priču o Veri Ivanovnoj, majci koja je više od 20 godina živela u uverenju da joj je sin negde živ i sakriven, dok je istina bila mnogo mračnija. Njena priča je svedočanstvo o slepoj veri, majčinskoj ljubavi i okrutnosti koja prevazilazi maštu.
Sve je počelo 1996. godine, kada je njen sin Arkadij Mustjukov, tada 29-godišnjak, iznenada nestao. Nedavno se vratio iz vojske, bio je šarmantan, voljen među devojkama, ali i sklon alkoholu. Nije imao stalni posao, a njegov ljubavni život bio je haotičan – imao je dete s jednom ženom, dok je započeo vezu s drugom, Antoninom Loginovom. Njegov nestanak nije odmah izazvao paniku, ali kada se danima nije vratio, majka je počela da strahuje.
Nekoliko nedelja kasnije, na kapiji je pronašla pismo u kojem je Arkadij navodno napisao da se uvalio u nevolju i da mora da se krije. Rukopis je ličio na njegov, i Vera je poverovala. Antonina je potvrdila priču – rekla je da je Arkadij svedočio mafijaškom obračunu i da mu preti opasnost. U to vreme, kada su nestanci i kriminal bili svakodnevica, sve je delovalo uverljivo.
Od tada pa narednih 20 godina, Vera je svakog meseca dobijala pisma. Na malim, izgužvanim papirima “sin” joj je tražio novac, hranu i lekove. Slala mu je pakete s konzervama, kobasicama, pa čak i lekovima, dajući mu deo svoje skromne penzije – često i po 200 evra. Nikada ga nije videla, ali mu je verovala. Na njegov zahtev spaljivala je svako pismo, verujući da tako čuva njegov život.
Godine su prolazile, tehnologija je napredovala, ali Arkadij nikada nije mogao da se javi telefonom. Vera je čekala, sve do 2015. godine kada su pisma prestala da stižu. Sledeće zime stigao je poziv koji je srušio sve što je verovala – ženski glas joj je rekao: “Ne očekuj više svog sina. Tonja ga je ubila.”
Ubrzo se saznalo da je Antonina Loginova ubila Arkadija još 1996. godine. U svom svedočenju tvrdila je da je to učinila u samoodbrani – da ju je tukao, silovao i pretio njenoj ćerki. Tog kobnog dana, rekla je, zgrabila je čekić i udarila ga petnaest puta u glavu. Telo je umotala u ćebe i zakopala u podrumu sopstvene kuće.
Ali ono što je usledilo bilo je još strašnije. Antonina je godinama nastavila da glumi da je Arkadij živ. Pisala je pisma u njegovo ime, posećivala Veru, pila s njom čaj, slavila “njegove” rođendane i uzimala novac koji je majka slala svom “skrivenom sinu”.
Kada je istina napokon otkrivena, bilo je prekasno. Zbog zastarelosti slučaja, Antonina nije mogla biti osuđena za ubistvo – dobila je samo četiri godine zatvora za prevaru. Nakon odslužene kazne, preselila se u drugi grad i nastavila život bez trunke griže savesti.
Vera Ivanovna nije dočekala pravdu. Preminula je godinu dana pre nego što je istina izašla na videlo, i do poslednjeg dana branila je ugled svog sina. “Bio je dobar. Pio je, ali nije bio zlikovac,” govorila je.
Njena ljubav bila je beskrajna, ali i tragično iskorišćena. Dve decenije je živela u nadi da je njen sin negde daleko, dok je zapravo ležao mrtav u podrumu žene koja ju je lagala.
Ova priča je suroti podsetnik na to koliko su nada i poverenje moćni – ali i koliko okrutno mogu biti zloupotrebljeni. Vera Ivanovna je verovala do kraja, a svet joj je zauzvrat oduzeo i sina i mir. 💔