Beba koju sam u snu držala u rukama, sa svom svojom nevinošću i nežnoćom, nosila je u sebi mnogo više nego što sam mogla da shvatim u tom trenutku.
Jedne noći sanjala sam kako mi daju bebu. Bila je prelepa, sa nežnim crtama lica koje su je činile posebnom. Najviše me iznenadilo to što je ličila na moju sestru. Iako sam osećala da je moja, u snu mi se činilo kao da nije sasvim stvarna. Sve je bilo mirno i tiho, kao da se radi o nečemu što se jednostavno moralo dogoditi.
Kada sam se probudila, osećaj nije nestao. San je bio toliko živ da sam satima plakala, ne mogavši da zaustavim suze. Kao da je nešto duboko u mom srcu bilo dotaknuto, iako nisam znala zašto. Nije bilo racionalnog razloga, ali tuga je bila stvarna i snažna.
Mesecima kasnije, ponovo sam sanjala istu bebu. Iz snova sam polako saznala njeno ime – Marija. Uvek je izgledala isto: iste oči, iste nežne crte lica, isti miran i gotovo svetao izraz. Kada sam roditeljima ispričala te snove, mislila sam da će se nasmejati. Ali njihova lica su postala ozbiljna, a u očima sam videla suze.
Tog dana su mi priznali nešto što me ostavilo bez reči. Pre nego što sam se rodila, imali su devojčicu koja je preminula neposredno nakon rođenja. Zvala se – Marija. Njihov bol, koji je godinama bio skriven, ponovo je isplivao kada su čuli moje snove.
Ostala sam zatečena. Kako je moguće da nešto što mi se činilo kao obično sanjarenje bude toliko povezano s nečim stvarnim i bolnim iz naše porodične prošlosti? Nisam znala odgovore, ali sam tada shvatila da snovi ponekad nose poruke koje prevazilaze razum.
Nakon tog razgovora, nikada više nisam sanjala Mariju. Ali taj doživljaj zauvek je ostao sa mnom, kao nevidljiva veza između prošlosti i sadašnjosti. Naučio me je da postoje stvari koje ne možemo objasniti, ali možemo osećati. A ponekad upravo osećaji najdublje povezuju one koji su ovde – i one kojih više nema.
