U današnjem članku donosimo vam jednu od najpotresnijih i najnerazjašnjenijih priča o nestanku deteta u savremenoj evropskoj istoriji. Prošlo je više od dvadeset pet godina od kada je jedanaestogodišnji Rui Pedro iz portugalskog grada Lousada nestao bez traga. Do danas, njegova sudbina ostaje misterija, a slučaj je postao simbol borbe roditelja protiv sporosti, nemara i tišine sistema.
Dan kada je sve stalo
Bio je 4. mart 1998. godine kada je Rui Pedro, nasmejan i veseo, posle ručka seo na svoj bicikl i svratio kod majke u kancelariju preko puta porodične kuće. Pitao ju je da li sme da ide s prijateljem – 21-godišnjim kamiondžijom Afonsom Dijasom. Majka mu je to zabranila. Umesto toga, rekla mu je da ostane u blizini i igra se kod trkališta za konje. Bila je to poslednja potvrđena interakcija s dečakom.
Kada se Rui Pedro nije pojavio na zakazanom času s privatnim učiteljem u 17 časova, alarm se upalio. Učitelj je odmah pozvao roditelje – dečak nikada ranije nije zakasnio, a kamoli izostao bez najave. Potraga je pokrenuta gotovo istog trenutka. Bicikl je pronađen nedaleko od trkališta, skriven u žbunju.
Prvi osumnjičeni i prve greške
Odmah su se pojavile sumnje na Afonsa Dijasa – čoveka kojeg je Rui Pedro tog dana spominjao. Afonso je tvrdio da dečaka nije video, ali brojni svedoci su ispričali drugačije: viđen je s dečakom u crnom Fiat Unu, vozilu koje je tog dana pozajmio od brata. Navodno je izostao s lekarskog pregleda, i umesto toga, lutao gradom.
U ključnom trenutku ispitivanja, kada ga je suočio Rui Pedrov deda, Afonso je zaplakao i rekao: “Zatvorite granice – dečak je možda već u inostranstvu.”
Ubrzo se pojavila i šokantna tvrdnja jednog rođaka: Afonso je tog dana pokušao da odvede Rui Pedra i još jednog dečaka kod prostitutki. Iako drugi dečak nije pristao, Rui Pedro jeste.
Policija, međutim, nije klasifikovala slučaj kao otmicu – već kao običan nestanak. Porodica je bila zatečena. Pozivi ljudi koji su tvrdili da su videli Rui Pedra ignorisani su. Jedan anonimni poziv bio je posebno uznemirujući – dečji glas u suzama je dozivao majku, a zatim je linija prekinuta. Ni taj trag nije istražen.
Propuštene prilike i sramni nemar
Mesec dana kasnije, portugalski novinar fotografisao je dečaka nalik Rui Pedru u pariskom Diznilendu. Fotografija nikada nije ozbiljno analizirana. Ali 2001. godine došlo je do prekretnice.
Britanska policija razbila je međunarodni pedofilski lanac „Wonderland Club“. Među hiljadama materijala pronašli su i nekoliko snimaka na kojima se, prema tvrdnjama britanskih stručnjaka i Rui Pedrovog lekara, nalazio upravo nestali dečak. Međutim, portugalske vlasti – šokantno – odbile su da priznaju te dokaze.
Godine ćutanja, pa pravda – ali samo delimična
Tek 2006. osnovan je novi istražni tim. Ubrzo su zaključili ono što je porodica znala od početka – Afonso Dijas je poslednja osoba koja je videla Rui Pedra živog.
Na suđenju 2011. godine, više svedoka potvrdilo je da je Dijas odveo Rui Pedra kod prostitutke Alsine Dijas. Dečak je, prema njenim rečima, plakao i molio. Rekao je da ne želi, da ga je Afonso naterao, i da njegova majka ne zna gde je.
Nakon tog susreta, Afonso se verovatno uputio ka obližnjem bordelu. Te večeri je viđen sam kod svoje tadašnje devojke – Rui Pedra više nikada niko nije video.
Afonso Dijas osuđen je na tri godine zatvora – ne za otmicu ili saučesništvo u trgovini ljudima, već za zavođenje maloletnika radi seksualnih radnji. Oslobođen je nakon što je odslužio dve trećine kazne.
Trag koji boli i nada koja ne umire
Dečak je bolovao od epilepsije. Bez terapije, bio je u opasnosti od teških napada, pa čak i gubitka pamćenja. Teorije o tome da možda negde živi pod drugim identitetom nisu isključene, ali ni potvrđene.
Roditelji, uprkos svemu, nikada nisu prestali da traže istinu. Fotografija iz Diznilenda. Snimci iz pedofilskog lanca. Nepodudarnosti u svedočenjima. Sve ukazuje na jedno – Rui Pedro je bio žrtva mreže koju sistem nije želeo da vidi.
Završna misao
Nestanak Rui Pedra nije samo tragedija jedne porodice. To je rana portugalskog društva, simbol institucionalnog neuspeha i nepravde. I više od dvadeset pet godina kasnije, to je i dalje vapaj za istinom, koji neće utihnuti dok se ne sazna: gde je dečak koji je samo otišao da se igra?
