Nekada davno ljudi su u predmetima koje su svakodnevno koristili videli mnogo više nego što mi danas primećujemo. U njima se krila simbolika, zaštita i moć koja je, verovalo se, čuvala dom, sreću i mir. Ti predmeti nisu bili samo praktični, već most između vidljivog i nevidljivog, između stvarnog i duhovnog sveta.
Moja baka je često ponavljala: „Ne možeš sve da daš, čak i ako te mole. Neke stvari su tu da čuvaju kuću.“ Kao dete nisam razumela zašto bi obična so ili igla imale toliku težinu, ali kasnije sam shvatila da iza tih verovanja stoji iskustvo, briga i duboko poštovanje prema životnoj energiji koja se vezuje za dom.
I danas, mnogi od nas nesvesno osećaju iste kočnice – ruka se zadrži, unutrašnji glas kaže da nešto ne treba iznositi iz kuće. Nije reč samo o sujeverju, već o načinu na koji su naši preci čuvali porodičnu harmoniju. Evo predmeta za koje se verovalo da ih nikada ne treba davati drugima.
So je vekovima bila simbol života i zaštite. Čuvala je hranu i davala joj ukus, a smatralo se da unosi i sreću u kuću. Zbog toga se nikada nije davala iz doma, naročito ne na veresiju, jer se verovalo da s njom odlazi i blagostanje. Ako bi je neko ipak morao uzeti, običaj je bio da ostavi makar novčić, da se energija ne prekine.
Igla je smatrana čuvarem od zla i uroka. Često se kačila na bebinu odeću kao zaštita. Nikada se nije pozajmljivala, jer se verovalo da upija tuđu negativnu energiju. Ako bi se igla našla u kući posle nečije posete, smatrala se lošim znakom i odmah bi bila uništena.
Metla je bila mnogo više od sredstva za čišćenje. U narodnom verovanju ona je čuvala dom i njegovo blagostanje. Poklanjanje metle značilo je da iz kuće odnosite i mir i novac, pa se zbog toga nikada nije davala drugima.
Šećer je bio simbol radosti i slatkoće života. Prosuti šećer značio je veselje, ali davanje šećera iz kuće smatralo se iznošenjem sreće. Zbog toga su domaćice uvek pazile da ga ima dovoljno i da nikada ne izlazi iz kuće bez posebnog razloga.
Posebno se pazilo na šivaće igle. One su bile povezane sa sudbinom i „nitima života“. Zato se nikada nisu poklanjale korišćene – samo nove, i to često zajedno s koncem, kako bi simbolika bila pozitivna.
Ogledalo je smatrano najmističnijim predmetom. Vezivalo se za duhove i prošlost, a darivanje ogledala značilo je davanje dela svoje duše. Stara ogledala su posebno bila obavijena tajnama, pa su se često prekrivala noću ili kada je neko bolestan. Ako su se iznosila iz kuće, nikada se nisu davala drugima, već pažljivo odlagala.
Iako danas mnoge od ovih zabrana zvuče kao sujeverje, one otkrivaju koliko su naši preci pažnje posvećivali domu i njegovoj energiji. Nisu štitili samo predmete, već i toplinu i mir koji su oni simbolizovali.
Možda nema stvarne magije u tim predmetima, ali postoji nešto što je i dalje snažno – osećaj da neki delovi našeg doma pripadaju samo nama i da u njima živi deo naše porodične sreće.
